Напокон имам нешто да кажем. Ево како је то изгледало.

Сањао сам кућну припрему некакве одбране, од нациста, шта ли. Пробудио сам се, већ други пут данас, у 3.33. Отишао до тоалета, гледајући кроз замрљане очи промашио циљ, обрисао даску. Помислио да овако почињу оне хорор сцене. Бацио крајичком ока поглед на огледало – све је нормално очекивано, али не баш нормално. Отишао до оставе по нову ролну папира. Две, једна у резерви да се не деси исто што и сада. Вратио се, оставио то, погледао поново на сат – 3.39, време је да заспим поново.

4.22. Још не свиће. 4.44. Кроз крошње се полако помаља неки вид светлости. Можда је време да устанем, иако сат треба да звони у 6. Ионако не могу да спавам.

И читав сат већ размишљам о својим старим пројектима и о томе шта би данас требало да се заврши.

Хронично сам уморан ових неколико дана, никако да се наспавам. Сад, да ли је од посла или од недостатка истог у претходних пар месеци, па постајем лењ и уморан од најмањих ситница, немам појма. Али од силног размишљања могло би настати неколико причица, које ћу послати у нацрте и објављивати једну по једну, како за тим буде настајала потреба.

Схватио сам да сам често журио, и да је требало да ово сазри пре него што кренем да пишем, и драго ми је што је „Бизнис трип“ све време стрпљиво чекао на свој тренутак.